Neobično ulaganje braće Kucurski iz Stapara pozdravili stručnjaci
Braća Đuro i Pavle Kucurski, ratari iz Stapara, pre tri godine kupili su devastiranu govedarsku farmu na izlasku iz ovog mesta. Na ovo ulaganje se, međutim, kako bi mnogi očekivali nisu odlučili jer žele da se bave proizvodnjom mesa. Njihov glavni razlog je bio da dođu do – stajnjaka. Farmu su, kako priča Đuro, stariji od braće, vrlo brzo ponovo pokrenuli, pa sada na njoj gaje oko 200 grla tovne junadi, zahvaljujući čijem stajnjaku povećavaju plodnosti oranica koje obrađuju kroz đubrenje.
Braća Kucurski se bave intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, tako da su do sada, u kupovinu zemljišta i mašina uložili nekoliko stotina hiljada evra. Shvatili su, međutim, da njihove oranice mogu samo da gube na plodnosti, ukoliko ne budu radili na povećanju količine humusa na njima.
– Bavimo se intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom na oko 1.000 hektara i cilj nam je da farmu povećavamo sve dok ne dođemo do količine stajnjaka dovoljne da prihranimo četvrtinu parcela – objašnjava Kucurski. – Najskuplja je bila nabavka teladi, pošto smo grlo simentalske rase plaćali 500 evra, ali, sada po hektaru rasporedimo oko 55 tona stajnjaka, a to nas košta, sa utovarom i rasturanjem, oko 30 evra. Svesni smo toga, da smo sa ovim poslom još uvek na gubitku, ali, to je, u stvari, ulaganje u budućnost…
Kucurski, inače, kako objašnjava naš sagovornik, na svom imanju gaje pre svega soju, ali, tu su zastupljene i sve ostale ratarske kulture. U konkurenciji sa suncokretom i šećernom repom, kako objašnjavaju ova dva brata, soja ubedljivo pobeđuje, pre svega zbog odličnog odnosa između potrebnog ulaganja i profita koji donosi.
– Kada je poredimo sa suncokretom, a posebno sa šećernom repom, vidi se da soja, uz umereno ulaganje, može da donese vrlo solidan prihod – objašnjava Đuro. – Naravno, može se zaraditi i na suncokretu, ali ima godina kada mu cena bude baš loša. Šećerna repa, sa druge strane, uvek ima solidnu cenu, ali, samo ulaganje u njeno gajenje je mnogo veće od onog u soju i suncokret, a i sama proizvodnja traje dugo.
Prof. dr Jovan Crnobarac sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta navodi kako je primer Kucurskih izuzetno dobar, jer se intenzivnim ratarstvom smanjuje prisustvo organskih materija u zemljištu, odnosno, da se zemljište degradira.
– Glavni razlog, kod nas u Srbiji, ali, koliko mi je poznato, i u regionu, jeste sve manje uslovnih grla stoke po hektaru oranica, odnosno, slabljenje stočarstva – jasan je Crnobarac. – Dugoročni ogledi u Švajcarskoj, naime, pokazali su da je za održanje plodnosti zemljišta potrebno čak 70 tona humusa po hektaru svake četiri godine, a ne 40, koliko se do sada računalo. U Srbiji su, na žalost, retke oranice koje dobiju i 40 tona na četiri godine…
Optimalno je, kako ukazuje Crnobarac, da se po hektaru obradivog zemljišta gaji jedno uslovno grlo stoke. Srbija je, međutim, sa smanjenjem stočnog fonda daleko od toga, a najgore stanje je upravo u Vojvodini, koja je poznata po intenzivnoj ratarskoj proizvodnji.
– Realno gledano, kada se uzme u obzir da je daleko lakše i jeftinije raširiti 400 kila „đubriva iz vreće“ i da se rezultati odmah vide, jasno je zašto poljoprivrednici ne koriste stajnjak – navodi Crnobarac. – Ovo je kratkoročno gledano, naravno, profitabilnije, ali, dugoročno gledano, dovešće do gubitaka. Samim tim, trebalo bi da stočarsku proizvodnju imaju ne samo veliki proizvođači, već i manji poljoprivrednici. Smatram da bi primer braće Kucurski morao da se primenjuje sve više…
KOMBINATI
Pre tridesetak godina, veliki kombinati su, u pravilu, imali i stočarsku proizvodnju – ukazuje Crnobarac. – I sada mnogi vlasnici velikih poljoprivrednih površina imaju farme, koje „prate“ proizvodnju, ali, to, na žalost, nije dovoljno…
