Podizanje plastenika, u zavisnosti od opreme, košta od 12 do 15 evra po kvadratnom metru i isplaćuje se već za godinu dana. Idealno rešenje za povrtare sa malo zemlje
Nedavno obraćanje Branislava Nedimovića, ministra poljoprivrede, koji je poljoprivrednicima preporučio da se, umesto gajenju jabuka, okrenu gajenju ranog povrća, skrenula je pažnju na ovaj, donekle zanemaren deo našeg povrtarstva. A elemenata za skretanje pažnje na rano povrće ima dosta, tim pre što bi upravo proizvođači koji se tome posvete, mogli da „uzmu“ dobar deo „kolača“ vrednog oko 100 miliona evra, koliko Srbija svake godine plati za uvoz ranih plodova.
Ministar Nedimović je objasnio kako Srbija, pre svega zbog toga što Rusija polako svojom proizvodnjom potiskuje jabuke iz uvoza, može da računa na manji izvoz ovog voća u ovu veliku zemlju.
– Možemo polako da zaboravimo na Rusiju kao zlatno tržište za naše jabuke, jer oni sade svoje jabuke – istakao je Nedimović. – Treba pokušati sa ranim povrćem, a i mere podrške našeg ministarstva će se menjati jer je povrtarstvo, posebno ono koje stiže rano u proleće i koje može da donese više profita, nepravedno zapostavljeno.
I stručnjaci ističu kako bi ovu priliku trebalo da iskoriste pre svega povrtari koji imaju manje posede, tim pre što će na raspolaganju imati i državne linije podsticaja, a prof. dr Žarko Ilin, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, kaže kako za povrće gajeno u kontrolisanim uslovima – u staklenicima i plastenicima – prostora na tržištu, kada se uzme u obzir koliko se povrća uvozi, ima dovoljno.
Srbija, međutim, još uvek treba mnogo da radi na tom polju jer, kako dodaje Ilin, trenutno imamo samo četrdesetak hektara staklenika i visokih plastenika, koji se greju, i iz kojih bi mogli da se plasiraju rani plodovi, konkurentni onima iz uvoza.
– Najviše povrća uvozi se upravo u ovom, hladnijem delu godine, baš zbog nedostatka staklenika sa svojim izvorom toplote, u kojima bi se i preko zime gajilo povrće za naše potrebe – ističe Ilin. – Ako se pomene da su od ovih površina samo tri ili četiri staklenika u kojima se primenjuje hidroponika, odnosno, uzgoj kod kog se koristi voda umesto podloge od zemlje, jasno je koliko je takav, viši način proizvodnje u Srbiji malo zastupljen.
Proizvodnja koju imamo, samim tim, objašnjava Ilin, i dalje ne može da podmiri naše potrebe, pre svega količinski, ali ni u kontinuitetu. Upravo zbog toga, gotovo svo rano povrće gajeno u našim plastenicima završava na zelenim i kvantaškim pijacama. Manji deo plasira se u velike trgovačke lance, a nekog organizovanog otkupa nema.
I pored toga, ističe Ilin, plastenici daju malim proizvođačima priliku za poboljšanje egzistencije i za znatno veću zaradu od one koju donosi klasično povrtarstvo, tim pre što „osnovna“ cena izgradnje plastenika nije suviše velika.
– U zavisnosti od opreme, za dizanje plastenika izdvaja se od 12 do 15 evra po kvadratnom metru, a ova, naoko velika investicija, isplati se već za godinu dana – jasan je Ilin. – Kada se ulaže u ozbiljniji plastenik, sa dva sloja plastike ili staklenik u kom se primenjuju najnovije tehnologije kao što je hidroponika, ulaganje ide i na više od 100 evra po kvadratnom metru, ali, i to ulaganje, pošto se povrće i voće dobija van sezone, isplaćuje se za najviše tri godine.
– Od prihoda sa 2.500 kvadratnih metara pod plastenikom, izračunali su statističari, može da se izdržava četvoročlana porodica – objašnjava Ilin. – I pored ovako povoljnih pokazatelja, u odnosu na zemlje sa razvijenom poljoprivredom, u Srbiji ima premalo plastenika i staklenika. Procenjuje se da na celoj teritoriji naše zemlje nema više od šest hiljada hektara pod plastenicima ili staklenicima, a to je, kada se imaju u vidu uslovi koje imamo, izuzetno malo.
MANJE ZEMLJE
Poljoprivrednik, koji želi da porodicu izdržava baveći se ratarstvom, kako ukazuje Ilin, treba da ima najmanje 300 hektara zemlje, dok je prosečan posed u Srbiji manji od pet hektara. Kada se ovo uzme u obzir, kako kaže Ilin, mnogi poljoprivrednici bi mogli da reše egzistenciju upravo kroz plasteničku proizvodnju.
HOLANDIJA
Profesor Ilin napominje primer Holandije, u kojoj se pod najsavremenijim staklenicima nalazi 12.500 hektara, a ove površine se svake godine povećavaju za najmanje jedan odsto.
– Svake godine, jedan odsto starih plastenika se uklanja, reparira i izvozi u istočnu Evropu – kaže Ilin. – Na njihovom mestu, naravno, podižu se novi, savremeni. To, u Holandiji, nije problem, pošto država, svesna toga da imaju malo zemljišnih resursa, nudi povoljne kredite, sa kamatom od 2,8 do tri odsto.
MAKEDONIJA, ALBANIJA, GRČKA
Rano povrće, kako su zabeležili statističari, uvozi se iz Makedonije i priobalnog dela Albanije i Grčke, a stiže i iz Turske, koja je najveći proizvođač povrća na Mediteranu.
