Šta se to tako drastično desilo da imamo jednu paradoksalnu situaciju, da kada očekujemo rast, imamo pad cene?
Ne tako davno soja je prepoznata kao veoma perspektivna ratarska kultura koja je amortizovala povremene gubitke naših ratara na kukuruzu, pšenici pa i sve češće kod šećerne repe i suncokreta.
Pouzdana sa aspekta stalnosti prinosa, tržišno prihvatljiva u pogledu kvaliteta (non GMO), respektabilna sa aspekta obima ponude (Srbija je u 5 najvećih proizvođača u Evropi) i, konačno – profitabilna, uzimajući u obzir stabilnost cene, soja je ozbiljno počela da preti da će preuzeti znatne setvene površine na našim poljima upravo od kukuruza, pšenice i suncokreta. Međutim, tržište soje je u velikoj meri uzdrmano u poslednje dve-tri godine, kada cena soje više nije tako atraktivna kao ranije. Setimo se samo cene od 72,00 din/kg 2012. godine. Ali ako i zanemarimo ovaj ekstrem, cena soje se u poslednjih 10 godina u proseku kretala na nivou između 450 i 500 dolara za tonu.
Vratimo se u sadašnje vreme. Dakle, šta imamo danas na tržištu soje? Imamo najnižu cenu u proteklih sedam godina koja iznosi 36,50 din/kg bez PDV-a, ili tek nešto malo više od 350 dolara za tonu. Otkud sada ovakav pad cene, pogotovo u periodu godine kada soja (prošlogodišnjeg roda), istorijski posmatrano, treba da ima rast!? Šta se to tako drastično desilo da imamo jednu paradoksalnu situaciju, da kada očekujemo rast, imamo pad cene? Prva stvar na koju bismo trebali da obratimo pažnju jesu svetski bilansi ove uljarice. Taj podatak nam govori da će u ovoj godini biti zabeležen možda i apsolutni rekord u svetskim prinosima od skoro 370 miliona tona. Međutim, nije to tako veliki rast prinosa da bi se cena na svetskom tržištu spustila na tako nizak nivo, a što posledično utiče i na cenu soje kod nas.
Šta je onda uzrok ovakvom cenovnom krahu i to ne samo kod nas, već i u svetu? Kako objasniti da je američka soja sa 420 dolara za tonu u martu mesecu pala na 320 dolara u julu mesecu ove godine? Ili, kako objasniti već pomenuti pad soje na našem tržištu kad joj nije vreme?
E, pa, poštovani čitaoče, ako si samo čitalac, ovo će za tebe biti interesantna priča o uticaju politike na ekonomiju i besmislu postojanja međunarodnih institucija kao što je Svetska trgovinska organizacija. Ali, ako si uzgred i vlasnik površina pod sojom, verujem da ti ova priča neće biti zanimljiva, već tužna.
Pročitajte još:
Uz novi Bašak traktor 500l goriva
MO-ŽAK – Jedinstvena mobilna vaga za džakiranje zrnastih proizvoda odsad i na tržištu Srbije
Evo o čemu se radi. Amerika je od dolaska Donalda Trampa na vlast počela žestoko da brani svoje ekonomske interese otvarajući prave ekonomske frontove prema svojim konkurentima: Rusima, Evropskoj uniji i pogotovo Kini. Ovaj poslednji u nizu „ekonomskih ratova“ u sukobu sa Kinom, u cilju smanjenja deficita u razmeni sa snažno rastućom kineskom ekonomijom, rešen je uvođenjem carinskih opterećenja za robu (pre svega čelik i aluminijum) iz ove zemlje. Odgovor Kine je bio adekvatan nametnutom ratu, pa su uveli dodatne tarifne namete na robu iz SAD. Sličan scenario desio se i na relaciji SAD-EU. Međutim, prenagljeni potezi i sa jedne i sa druge strane u sukobu sa EU, ugrozili su tradicionalno savezništvo Amerike i Evropske unije, pa je sastanak Trampa i Žan-Kloda Junkera (predsednika Evropske komisije) krajem jula meseca označio kraj tog sukoba kroz dogovor dva predsednika o ukidanju dodatnih nameta i povećanje obima prometa između ova dva ekonomska područja. U tom kontekstu, soja se izdvojila kao bitan proizvod koji Amerikanci nameću Evropskoj uniji kao nešto što bi Evropa morala da uvozi iz SAD. Ako se zna da Kina uvozi oko 60% ukupnog svetskog izvoza ove robe, a da su SAD najveći proizvođači soje u svetu, jasno je da SAD mora nadomestiti gubitak kineskog tržišta soje. Najveći prostor je svakako Evropa. Kada se uzme u obzir podatak da su Kinezi u 2017. godini uvezli soje za 12,3 milijarde dolara, a da je udeo EU bio svega 1,6 milijardi dolara, jasno je koliki će pritisak soje sa američkog kontinenta na evropsko tržište biti veliki i koliko će to uticati na cenu. Gorepomenuti podaci o padu cena soje i kod nas i u Evropi poklopili su se sa dogovorom EU i SAD i tržišna očekivanja upravo idu u pravcu velike ponude američke soje i konsekvetno pada cene, tako da je korelacija jasna. Kako će se dalje odvijati situacija na tržištu soje veliko je pitanje, ali svakako da ovakav razvoj situacije ne ide na ruku dobroj ceni. Ako ste primetili, nigde se i ne pominje čija je soja GMO, a čija ne. Politički dogovor je očigledno najbolji preparat za konverziju GMO soje u zdravstveno ispravnu sirovinu.
Da li je ekonomija u funkciji politike ili obratno, za našeg paora nije bitno. On se oseća izmanipulisanim i to upravo od onih koji nam tako jeftino „prodaju“ priču o tržišnoj ekonomiji i regularnom tržištu. Gde je sada Svetska trgovinska organizacija? Da li za sve članice ove organizacije važe ista pravila, ili će se jednostrane antitržišne mere uvoditi po sopstvenom nahođenju? Ili to za neke važi, a za neke ne važi? Ova etička pitanja očigledno neće naterati na razmišljanje one kojima se ta pitanja postavljaju. Ono što je sigurno jeste da će naš paor uz sve nedaće sa kojima se suočava, nažalost morati malo i da prati „veliku“ politiku i da sam procenjuje da li i kako će to uticati na cenu njegovih proizvoda. Što je mnogo, mnogo je!
Autor: Žarko Galetin, agrarni analitičar
