Devastirana i strukturno potpuno neuravnotežena srpska poljoprivreda nema više prava na velike greške
U duhu naslova ovog teksta mogli bismo odmah ozbiljno da se zamislimo:
Prvo: Da li smo stvarno na raskrsnici? Pa to smo govorili manje više svake godine kada se svode neki bilansi i započinje neki novi ciklus.
Drugo: Ako smo na raskrsnici sada, kada se po prvi put nalazimo u sistemskoj pripremi za priključenje jednom ozbiljnom sistemu poljoprivrede EU kroz pretpristupni fond IPARD, kako izabrati pravi put? Alternativa dobrom izboru je svakako stranputica. Vrlo preteća i zabrinjavajuća opcija.
Treće: Ima li naznaka dobrom izboru puta u novom agrarnom budžetu?
Pozicija svih nas koji se bavimo analizom agrarnih dešavanja sa bezbedne pozicije posmatrača, svakako se ne može meriti sa situacijom u kojoj se nalaze ljudi koji su u prilici da kreiraju agrarnu politiku. I baš kao što je svako muško čeljade u ovoj državi ujedno i selektor fudbalske reprezentacije, tako je i svaki naš poljoprivredni proizvođač, a i šire, Ministar poljoprivrede. Dozvolimo zato najodgovornijem čoveku u našoj državi za osmišljavanje i realizaciju jedne politike da negde i pogreši. Naravno, ovde se misli na agrarnu politiku i na Ministra poljoprivrede. A kada je reč o samim greškama, tu je manevarski prostor veoma mali. Devastirana i strukturno potpuno neuravnotežena srpska poljoprivreda nema više prava na velike greške. Pod velikim greškama svakako podrazumevamo one greške koje su od strateškog, ključnog značaja. Da li smo te strateške, ključne greške imali u prethodne dve decenije? Jesmo i to mnogo. Ne treba biti mnogo pronicljiv i analitičan pa tražiti koje su to greške bile, kada i gde su nastale. Treba samo proanalizirati situaciju koja nam se desila protekle, 2017. godine, pa da nam bude jasno da pravac naše poljoprivrede i dalje nije na pravom kursu.
Dakle bila je dovoljna jedna sušna godina pa da se ponovo suočimo sa istim problemima koji su nam se dešavali toliko puta kada nas „Bog nije pogledao“, a priroda kaznila. Nedostatak padavina, uz okolnost da su naše oranice „pokrivene“ sa svega oko 3% pod zalivnim sistemima, doveo je do drastičnog pada proizvodnje kod jesenjih kultura i to pre svega kod kukuruza i soje, a nešto manje kod suncokreta i šećerne repe. Veliki podbačaj kod kukuruza od 45% u odnosu na prošlu godinu, kod soje za oko 25%, a kod suncokreta za nešto manje od 20%, doveli su do toga da ćemo ove tri kulture najverovatnije morati da uvozimo. Soju smo već za prva dva meseca ekonomske godine uvezli u količini od oko 62.000 tona, a suncokreta oko 42.000 tona. Kukuruz koji je koliko do juče bio izvozni brend Srbije, ove ekonomske godine će biti u evidentnom problemu da „zatvori“ domaće bilansne potrebe. Situacija u voćarskoj i povrtarskoj proizvodnji nije mnogo bolja. Pa dobro, neko bi rekao protiv prirode se ne može. E, pa taj neko je samo donekle u pravu. Priroda je neumoljiva, priroda je moćna, ali postoji način kako ublažiti posledice ekstremnih uslova u vidu elementarnih nepogoda. Svima je jasno o čemu se ovde radi. Našu poljoprivredu treba u što je većoj mogućoj meri uvesti u sistem proizvodnje u relativno kontrolisanim uslovima. Ne mora nužno nešto biti pod strogo kontrolisanim uslovima kao što su plastenici i sl. da bi se izbegao svaki rizik vremenskih neprilika. To podrazumeva najširi spektar opreme i sistema koji umanjuju ovaj rizik. Da navedemo samo neke: sistemi za navodnjavanje, kanalske mreže za odvodnjavanje, protivgradne mreže, plastenička proizvodnja, sistem protivgradne odbrane… Možete li da zamislite samo scenario da smo imali pod zalivnim sistemima makar približno evropskom proseku od 20% ukupnih površina, što bi umanjilo efekte suše za bar 25-30% i imalo efekat od najmanje 300 miliona evra.
Konačno, a gde je tu stočarstvo da amortizuje štetu našim ratarima? Stočarstva srpskog ima tek u naznakama. Svake godine se suočavamo sa sve manjim i manjim stočnim fondom, pa ne čudi što u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje stočarstvo participira sa svega 35%, što je apsolutno neracionalno i neodrživo. Eto još jedan argument za donošenje opšte konstatacije o stanju i pravcu naše poljoprivrede.
Konačno, zašto smo baš, evo ove godine na raskrsnici? Moja malenkost misli da se nalazimo u periodu kada bismo mogli da kažemo da je zadnji čas za zaokret u agrarnoj politici. Razlog za ovakvu konstataciju je dat već na početku teksta: Nalazimo se u prvoj godini konkretne primene IPARD-a. Iznos od 175 miliona EUR-a bespovratne pomoći srpskoj poljoprivredi nije zanemarljiv. Naprotiv. To je dobra šansa da se podignu kapaciteti srpskog poljoprivrednika, tim pre što su sredstva manje-više orjentisana ka ciljnoj grupi srednjeg gazdinstva, na kome iskreno govoreći i treba da počiva razvoj srpskog agrara. Upodobljavanje naše agrarne politike, politici investicionog i razvojnog koncepta koju bi trebala da podstakne i IPARD podrška, uz promenu strukture domaćeg agrarnog budžeta od socijalnog ka razvojnom, svakako bi približilo našu poljoprivredu porodici agrarnih lidera u Evropi.
A mi posle neke elementarne nepogode u budućnosti verovatno ne bismo imali inspiraciju na temu: Kolike su štete od posledica vremenskih neprilika.
Autor: Žarko Galetin, agrarni analitičar
