Organizovani u klastere, zadruge, kooperative… poljoprivrednici koliko-toliko cenovno mogu da budu konkurentni na evropskoj trpezi i ostvare veću deviznu zaradu
Nedavno publikovani podaci Agencije za privredne registre za 2018. godinu koji se odnose na učinak u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, nisu nimalo ohrabrujući. Ceo sektor završio je godinu sa minusom od milijardu dinara, a ovako loš rezultat, smatraju agroanalitičari, posledica je dugotrajno niskih cena ratarskih kultura, ali i zastoja u izvozu određenh voćnih vrsta, pre svega jabuka na rusko tržište kao i nekih drugih proizvoda koji nisu mogli da budu eksportovani iz raznoraznih razloga. Na drugoj strani beležimo enormni porast uvoza agro i prehrambenih proizvoda na koje smo lane potrošli ni manje ni više već gotovo dve milijarde evra! Poređenja radi, do pre samo godinu dana ta cifra se kretala oko „podnošljive“ milijarde.
Nesporan je zaključak da poljoprivreda kao privredna grana, kao ni jedan drugi sektor, plaća ceh otvorenog liberalizovanog tržišta. Podsećanja radi, prihvatanjem SPP – Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU dozvolili smo (ne)kontrolisani uvoz poljoprivrednih proizvoda, živih životinja, mesa, stočne hrane, mesnih prerađevina, mleka… što nam se sada obija o glavu. Ako smo na to, zarad evropske budućnosti, morali da pristanemo, istovremeno ništa nije konkretno učinjeno da naši poljoprivrednici sa svojim proizvodima budu konkurentni i ravnopravno uhvate se ukoštac sa evropskim kolegama. Stanje je takvo kakvo je, a odgovornost pre svega leži na nadležnim državnim organima. U prvom redu zbog loše vođene agrarne politike, izostanka adekvatne pomoći kao i nepripremljenosti poljoprivrednika za plasman svojih proizvoda na probirljivo evropsko tržište.
Znajući sve ovo, treba se zapitati: kako pomoći našim proizvođačima da budu konkurentni na tržištu? Država je, svakako, prva adresa, ali pomoć iz budžeta ili evropskih pretpristupnih fondova (IPARD program), što se već pokazuje, neće zasigurno podići konkurentnost ako se proizvođači ne ohrabre i shvate da samo međusobno organizovani sami sebi mogu najviše pomoći. Sami i pojedinačno, potpuno je jasno, ne mogu ništa da učine, ni za sebe ni za državu! Organizovani u klastere, zadruge, kooperative… koliko-toliko mogu da cenovno budu konkurentni i ostvare veću zaradu.
Takođe je veoma bitno da paleta agro proizvoda koja prelazi granicu mora biti raznovrsnija, kvalitetnija i zdravstveno potpuno bezbedna. Da bi se to postiglo, stočare, povrtare, pčelare, voćare i prerađivače voća i povrća treba ohrabriti, edukovati i podržati za implementaciju evropskih standarda kvaliteta u proizvodnji. Zdrava i bezbedna hrana, sa naših još uvek nezagađenih oranica, najbolji je put da budemo konkurentni i dostupni za evropsku sve zahtevniju trpezu hrane. Velike i neiskorišćene kapacitete imamo u organskoj proizvodnji, ali ih nedovoljno koristimo. Veoma mali broj proizvođača, svega 0,4 posto, odlučuje se za proizvodnju organske hrane, a evropsko tržište je traži u neograničenim količinama i ne pita za cenu.
Isto tako, od suštinskog značaja za sve domaće, a pogotovo izvozno orijentisane poljoprivrednike i proizvođače hrane jeste da menjaju sistem rada i usredsrede se više na kvalitet nego na količinu. Evropsko, ali i domaće i tržište regiona ne trpi improvizacije u proizvodnji, loš kvalitet i nebezbednu hranu. Sada je trenutak, čini se, više nego ikad da se država, preko nadležnih institucija, akreditovanih laboratorija i kontrolnih kuća, aktivno uključi i pomogne proizvođačima da, sa neophodnim ulaganjima, dostignu željeni kvalitet i bezbednost hrane. Jer, svako dalje kašnjenje, poljoprivredi kao privrednoj grani, doneće još veće gubitke nego što su bili lanjski.
