Državni podsticaji poljoprivrednicima već u 2020. godini trebalo bi da se, umesto po redosledu podnošenja zahteva, isplaćuju kad im je najpotrebnije za proizvodnju
Izjava resornog ministra poljoprivrede da će već od naredne godine Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju biti izmenjen u delu dinamike isplate subvencija u javnosti je, a posebno među poljoprivrednicima, prošla nekako neopaženo. Ministar je, da citiramo, nedavno izjavio da će subvencije proizvođačima već u 2020. godini biti isplaćivane kad im budu najpotrebnije, a ne birokratski, po redosledu podnošenja zahteva. Odgovornost za dinamiku isplate subvencija u celosti preuzeće Uprava za agrarna plaćanja, sa potpuno drugačijim modelom rada od dosadašnjeg.
Koliko god u ovom momentu izgledala više retorička nego praktično izvodljiva u praksi, ova ministrova izjava svakako zaslužuje pažnju. Posebno zbog činjenice da dobar deo, pre svega stočara, još uvek čeka isplatu subvencija za 2018. a neki i za 2017. godinu. Kako je to, pitamo se, u sveprisutnoj eri informatičkih tehnologija i boljoj dostupnosti bitnih činjenica i potrebnih informacija, moguće? Uprava za agrarna plaćanja jeste prva adresa za odgovornost, ali svakako ne i jedina. Tim pre što je od samog osnivanja kadrovski nepopunjena, a kriterijumi za dobijanje subvencije sve zahtevniji i rigorozniji. Osim što se traži više vremena za obradu, svaki zahtev od poljoprivrednika, po pravilu, podleže dodatnoj kontroli. Na sve to u međuvremenu pristigli pozivi IPARD programa još više su opteretili i usložili rad kompletne službe UAP.
Podnosioci zahteva manje-više podjednako su nezadovoljni, a stočari su posebno kivni radom Uprave za agrarna plaćanja jer im je isplata uslovljena raznoraznim papirima koje, nezavisno od njih, izdaju odgajivačke i veterinarske službe. Bez razlike odnosi se to na tovljače junadi, svinja, ovčare, kozare, proizvođače živine… Obrada svakog zahteva je dugotrajna, uslovljena raznim kontrolama i proverama, što sve doprinosi da stočari subvencije (pre)dugo čekaju. Zbog toga se i postavlja pitanje njihove krajnje svrsishodnosti, odnosno koliko uistinu doprinose povećanju proizvodnje i stimulaciji proizvođača?
Ima mišljenja da, zbog stanja u UAP takvog kakvo jeste, nadležni organi u Ministarstvu poljoprivrede, ako zaista žele da pomognu da njen rad bude plodotvorniji i efikasniji, treba da naprave gradaciju. To drugim rečima znači da se, na osnovu strateških opredeljenja proizvodnje, formiraju liste prioriteta u dobijanju i dinamici isplate subvencija. Pre svega, zbog ekonomičnije i rentabilnije proizvodnje koja dovodi do stabilizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda, jeftinije hrane, povećanje izvoza… To je, na kraju krajeva, kažu i svrha državne podrške agraru – subvencionisanje troškova poljoprivrednika da proizvedu što više i jeftinije robe za tržište. Postoje i oprečna razmišljanja po kojima bi model formiranja liste prioriteta u isplati subvencija doveo do podvajanja ionako razjedinjenih poljoprivrednika, što bi izazvalo kontraefekte i potrese.
Zna se da je dinamika isplate posticaja bolna tačka podjednako za sve grane poljoprivrede. Subvencije, koliko god bile male ili nedovoljne, za većinu poljoprivrednika, na ovaj ili onaj način, u našim uslovima nemaju alternativu. Mnogima, pogotovo stočarima, kad sve oduzmu i saberu, subvencije praktično dođu kao jedina zarada, a ratarima koliko-toliko pomažu da kupe repromaterijal za setvu… Stoga, ako uistinu žele da osiguraju stabilno tržište hrane i pomognu poljoprivrednicima da je brže i jeftinije proizved, državni organi subvencijama moraju da daju prioritet. To, kao što je minister poljoprivrede i najavio, znači ozbiljnu reorganizaciju i transformaciju rada Uprave za agrarna plaćanja. Krajnji cilj je da se postigne efikasnost i subvencije poljoprivrednicima isplaćuju kada su im najpotrebnije, a ne da, kao što je sada slučaj, kasne po godinu i dve dana.
