Čak i kad su u „minusu“, poljoprivrednici retko traže računicu u obradi zemlje, a njive napuštaju tek kad ih snaga izda
Poljoprivreda se često naziva i „fabrika pod vedrim nebom“, ali, stručnjaci i sami ratari se slažu kako, za razliku od pravih fabrika, koje imaju sve uslove poslovanja „pod kontrolom“, na njivi uvek ima puno „nepoznatih“, pa se planovi o zaradi, dok se seje, često iz temelja menjaju, kada dođe žetva.
Ovu priču potvrđuje i Miroslav Kiš, ratar iz Subotice, i lider Asocijacije poljoprivrednika. Kako kaže, često se nađe u situaciji da nalazi “matematiku” u svom poslu. – Dobro pamtim, kako smo, pre par godina, imali bolji rod šećerne repe nego godinu dana ranije, pa smo opet, zbog računica prerađivača, koji određuju stepen digestije i količinu nečistoća, ostali bez pravog prihoda – ističe Kiš. – Slično je bilo i sa mnogim drugim usevima, jer, jednostavno, uvek nešto može da se desi. Ili su tu suše, ili poplave i grad, a kad dobro rodi, onda su tu odnosi ponude i potražnje. Mi, poljoprivrednici smo jedini koji prodaju, a ne određuju cenu svojoj robi. Kod nas to rade kupci…
Kiš takođe objašnjava kako ima još mnogo parametara koji dovode do toga da se teško može izračunati ima li profita od zemljoradnje.
– Nema svako zemljište isti potencijal – objašnjava Kiš. – Takođe, treba imati u vidu i kulturu koja se na njemu gaji, a takođe i to koliko je uloženo u njegovu obradu. Od samog ulaganja, naravno, zavisi i prihod sa zemlje.
Uz to, dodaje Kiš, mora se uzeti u obzir da li poljoprivrednik ima svoju mehanizaciju ili mora da plaća uslužnu obradu zemlje, a takođe, da li ume, želi i zna da se bavi poljoprivredom.
– Sasvim je drugačije ako neko ima hektar voćnjaka u rodu, u koji je uložio nekoliko hiljada evra, i ako ima golu njivu, na kojoj seje ratarske kulture, a takođe, ako neko živi u gradu i ima stabilan izvor prihoda pa mu zemlja i nije interesantna – ističe Kiš. – Svi ovi faktori moraju da se uzmu u obzir kada se govori o pitanju isplativosti obrade zemlje.
Sam zakup jutra oranice, kako napominje Kiš, plaća se od 600 do 700 kilograma pšenice, odnosno, njenu protivvrednost, po cenama kada se arenda isplaćuje.
– Sa državnim zemljištem je drugačije – napominje Kiš. – Državna zemlja uzima se u zakup, ako je uopšte ima, po ceni koja se izlicitira, to ume da bude vrlo visoka cifra. Uz to, zemljište se plaća unapred.
Sam Kiš, kako kaže, u zakup uzima nekoliko stotina hektara oranica. U vlasništvu ima oko 100 hektara.
– Uvek si postavljam pitanje, da li sam mogao i bolje da uložim pare – kaže Kiš. – Komercijalnim, bankarskim kreditima, kupio sam savremenu mehanizaciju, i sada, jednostavno, radim za rate kredita, za vlasnike zemlje koji očekuju da budu podmireni i za prerađivače, koji otkupljuju moj rod. Ono šta ostane, ako ostane, moja je zarada…
Ovakva priča je, kažu stručnjaci, tipična. Poljoprivrednici, posebno u Vojvodini, čak i pored nepovoljnih uslova rada, pa i kad su u „minusu“, retko traže računicu u obradi zemlje, a njive napuštaju tek kad ih snaga izda.
– Na selu ne važe digitroni – ističe Đorđe Bugarin, agrarni analitičar, dugogodišnji sekretar Udruženja poljoprivrede, Privredne komore Vojvodine. – Naši poljoprivrednici su nečim dubljim od proste računice vezani za zemlju, i da nije tako, već odavno bi digli ruke od tog posla, na koji je zaboravila i država.
ARENDA
Samo pitanje izdavanja zemlje u zakup, odnosno, u arendu, takođe nije samo ekonomsko, već i socijalno pitanje. Tako je i deda Jovan Stojković iz Stapara, koji je nedavno napunio 78 godina, i celog se veka bavio poljoprivredom, odlučio da oranice da u arendu, tek kada je sasvim onemoćao.
– Posustao sam, a kćerke su otišle svojim putem – kaže deda Jovan. – Odlučio sam, da svojih 24 hektara oranica dam u arendu. Žao mi je što ih više ne obrađujem, ali, traktor mi je slab, kombajn moram da platim, seme treba da tražim po povoljnoj ceni, a moram da se snalazim za jeftino đubrivo i gorivo. Za to, više, nemam snage…
