Nužno redefinisanje Strategije poljoprivrede 2014–2024.

Foto: Pixabay

Iskustva evropskih zemalja govore da okosnicu proizvodnje čine porodična gazdinstva, a ne kompanije

Iako se godinama govori da nam agrarni budžet mora biti minimalno pet odsto nacionalnog, to se još nije dogodilo. Vrednost poljoprivredne proizvodnje u 2019. godini iznosila je nekih 5,5 milijardi dolara, a to je svega 450 miliona dolara više nego pre devet godina. Iako su nam vodni resursi neiscrpni, navodnjava se svega 47.000 hektara. Broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od 2012. godine opao je za deset odsto. Evidentno je da je tranzicija doprinela još dubljem raslojavanju sela, a 220.000 hiljada domaćinstva obrađuje manje od dva odsto zemlje i bukvalno preživljava. Velike probleme imamo u stočarstvu, kako u govedarskoj tako i proizvodnji svinja, ali i ribarstvu, živinarskoj proizvodnji… Sve manje mladih je zainteresovano da ostane na selu i uopšte za rad u poljoprivredi, što je fakat pred kojim ne može da se žmuri.

Ali, uprkos tome, ako se kao pouka nešto može izvući iz aktuelne pandemije korona virusa, to je da nam je, od svih privrednih grana, poljoprivreda u ovom trenutku možda i najsvetlija tačka. Još jednom se na delu, u kriznim vremenima kao što su nesumnjivo ova, pokazalo da je agrar najpouzdaniji oslonac prehrambene sigurnosti nacije i opstanka. U očekivanju nove Vlade i resornog Ministarstva poljoprivrede to namerno akcentujemo, s obzirom da se, kada je o ukupnom stanju u poljoprivredi kao i strateškim opredeljenjima i ulaganjima u razvoj, to neretko prenebregava, čak i minimizira.

Slika naše poljoprivrede trenutno je takva da imamo sve više moćnih – kako domaćih tako i stranih – investitora koji ulažu veliki novac u proizvodnju i preradu sirovina. Mnogi od njih nemaju ni hektar zemljišta u svom vlasništvu, a na drugoj strani su nam 150.000-200.000 aktivnih porodičnih gazdinstava koja obrađuju 80 odsto zemljišta i to im je jedini izvor prihoda. Postavlja se pitanje: kome država u ovakvom „odnosu snaga“ nad vlasništvom treba da drži stranu, odnosno da prednost? Iskustva evropskih zemalja koja su prošla tranziciju govore da osnovu proizvodnje i dalje čine porodična gazdinstva, a ne kompanije, bez obzira koliko su velike i moćne. Najbolji primer za to je svakako Poljska, koja je 85 odsto zemljišta ostavila porodičnim gazdinstvima i uspela da napravi bum u poljoprivredi, posebno u voćarskoj proizvodnji.

Kako pomoći porodičnim gazdinstvima da se izbore sa moćnim investitorima, opstanu u proizvodnji i budu konkurentni na tržištu? Država je svakako prva adresa za pomoć – da li iz budžeta ili iz nekih drugih izvora, svejedno je. To podrazumeva i određene promene u agrarnoj politici kao i redefinisanje važeće Strategije poljoprivrede 2014-2024. godine.

Komentari