Za zakup hektara zemlje u Vojvodini, u zavisnosti od položaja, kvaliteta i veličine, treba izdvojiti od 250 do 600 evra
Kada planiraju proizvodnju, poljoprivrednici ispred sebe imaju ceo niz „nepoznatih“ – od cene goriva, đubriva i semena, do krajnje cene po kojoj će svoj proizvod prodati. Stabilna je samo jedna „cifra“ – iznos koji će dati za arendu, odnosno, za zakup zemljišta. A ta cifra, kako kažu poljoprivrednici i stručnjaci, u Vojvodini varira od 120 pa sve do 300 evra po jutru oranice, tako da je, kada se prevede u hektare, taj iznos duplo veći.
I pored ovakve cene, ali i nesigurnog profita posle plasmana poljoprivrednih proizvoda, kako objašnjava Đorđe Bugarin, agrarni analitičar, dugogodišnji sekretar Udruženja poljoprivrede Privredne komore Vojvodine, u svim krajevima Vojvodine se zemljište traži i gotovo ni jedan hektar ne ostane neobrađen.
– Cena zakupa zavisi od mnogo faktora – navodi Bugarin. – Tu je, pre svega, veličina parcele, kvalitet zemljišta, da li se zemljište graniči sa zemljištem koje potencijalni zakupac već obrađuje… Na cenu mnogo utiče i to da li u ataru ima državnog zemljišta, a i dogovor o dužini zakupa. Uobičajeno je da se zakup plaća kada se rod „skine“, tako da je, ako se dogovori plaćanje unapred, cena zakupa u pravilu niža.
Smanjenje cene, dodaje Bugarin, poljoprivrednici mogu da „isposluju“ i ako sa vlasnikom zemlje dele podsticaj koji država daje za obradu zemljišta.
– Tada, na neki način, i vlasnik zemljišta učestvuje u riziku, jer nikad nije sigurno hoće li država podsticaj i uplatiti – kaže Bugarin. – Do pre desetak godina, plaćanje arende se često dogovaralo u robi, odnosno u „metrima“ pšenice i kukuruza, ali, sada je to sve ređi slučaj, pošto cena žitarica mnogo varira.
Milan Aperlić, poljoprivrednik iz Stapara, u Bačkoj, i sam „muku muči“ sa arendom. Obrađuje oko 50 hektara svoje i isto toliko zakupljene zemlje. Neke parcele zakupljuje već 20 godina od istog vlasnika.
– Kod nas u Staparu zemljište je, kako kažu, najplodnije u Vojvodini, a i cena zakupa mu je takva – objašnjava Aperlić. – Cena zakupa ide i do 250 evra po jutru, pa moramo da baš dobro radimo, da bi imali neki profit. Kad se uzme u obzir sve češće sušne godine, a takođe i gotovo konstantna nesigurnost sa cenom žitarica, onda je jasno u kakvom smo problemu mi ratari, kada dođe do plaćanja arende.
Situacija je, kako navodi Milenko Petrović, poljoprivrednik iz Lazareva, kod Zrenjanina, koji obrađuje oko 60 hektara, od kojih je oko trećine u zakupu, slična i u Banatu. Zakup dobrih oranica je iz godine u godinu sve skuplji, a uz udaljenost, kvalitet i veličinu, često zavisi i od „bezobrazluka“ vlasnika.
– Nekad smo imali pravilo da se zemljište plaća u proizvodima i tako smo na neki način delili rizik – kaže Petrović. – Sada se to retko primenjuje, pa je ceo rizik na nama koji zemlju obrađujemo. Vlasnik zemlje, kada plati porez i vodne doprinose, ima samo profit…
SREM
Marko Stanković, iz Kuzmina, u Sremu, obrađuje oko 90 hektara, od kojih je oko dve trećine u zakupu.
– Zakup zemljišta je neminovnost – kaže Stanković. – Nezgodno je, međutim, to što mi, zemljoradnici snosimo sav rizik. Ako ne rodi, ako je cena slaba, ako udare bolesti, sami smo si krivi…
NAPOLICA
Običaj da se zemljište daje u zakup „napola“, odnosno, u napolicu, kako objašnjava Bugarin, gotovo da je nestao.
– Tada se ulaganje delilo, na pola, a tako se delio i profit, odnosno, rod – objašnjava Bugarin. – Zakupac je, kao svoj deo, unosio rad, odnosno, troškove proizvodnje, a rizik se delio na pola…
