Gazdinstva se i dalje na najrazličitije načine snalaze u finansiranju poljoprivredne proizvodnje
Glavna vest u agraru, još od decembra prošle godine, jeste to da su naši zemljoradnici stekli mogućnost da konkurišu za finansije iz IPARD fondova, čime smo se značajno primakli EU. Stručnjaci i poljoprivrednici se, međutim, slažu kako poljoprivredi i dalje nedostaje stabilan i predvidiv sistem finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Ove godine, bi, kako se najavljuje, razne subvencije trebalo da budu povećane, a trebalo bi da budu pristupačne gotovo svim poljoprivrednicima, ali to, kako kažu stručnjaci, i dalje nije pravo rešenje.
U poslednjih 30 godina, upozoravaju stručnjaci, finansiranje poljoprivrede u Srbiji nije adekvatno definisano, a poljoprivreda, koja bi, kako se često od političara može čuti, trebalo da bude „naš glavni adut“, nema stalni izvor finansija, odnosno, sistem subvencionisanja, pa i sami iznosi subvencija variraju od godine do godine. Poljoprivrednici, prema rečima dr Miladina Ševarlića, sa katedre za ekonomiku poljoprivrede na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, jedini siguran izvor finansiranja imaju u sopstvenom džepu.
– Poljoprivrednicima je, i pored poboljšanja, preostalo da se snalaze po onoj narodnoj „uzdaj se u se i u svoje kljuse“ – kaže Ševarlić. – Osnovna državna subvencija po hektaru je mala, tako da na osnovu nje ne može da se računa na finansiranje kompletne proizvodnje. Kao izvor finansiranja mogu da posluže i krediti komercijalnih banaka, oni koje subvencioniše ministarstvo, a takođe i oni bez subvencija, ali i to je dosta skupo, a i prilično nezgodno, u vreme kada cene poljoprivrednih proizvoda variraju. U nešto boljem položaju su zemljoradnici iz Vojvodine, koji na raspolaganju imaju i kredite, ali i subvencije pokrajinskih organa.
Đorđe Bugarin, agrarni analitičar i dugogodišnji sekretar Udruženja poljoprivrede Privredne komore Vojvodine, napominje da su pravila koja su pre tridesetak godina važila u finansiranju poljoprivrede jednostavno urušena, a da nova nisu doneta.
– Sve ovo znači da se u poljoprivredi radi sa minimalnom primenom agrotehničkih mera, gotovo bez mineralnih đubriva, a samim tim su i prinosi ispod nivoa koji smo imali osamdesetih godina prošlog veka – kaže Bugarin. – Potrošnja u Srbiji, međutim, toliko je mala, da mi bez problema izvozimo velike količine poljoprivrednih proizvoda, kao sirovine…
ROBNE REZERVE
Poljoprivredi bi se moglo pomoći kroz finansiranje preko Robnih rezervi – ukazuje Bugarin. – Robne rezerve, naime, mogu da kupe pšenicu „na zeleno“, da tako obezbede prehrambenu sigurnost zemlje, a u isto vreme, da tom kupovinom obezbede ratarima novac neophodan za prolećnu setvu. Ovo, međutim, nije nikada urađeno…
KVALITET ZEMLJIŠTA
Poljoprivrednici u Vojvodini, napominje Ševarlić, dodatno su, uz više izvora finansiranja, privilegovani i samim kvalitetom zemlje koju obrađuju.
– Većina zemljišta u Vojvodini je prve klase, a jedan hektar prve klase vrednuje se kao četiri hektara osme klase – kaže Ševarlić. – U isto vreme, oni po hektaru dobijaju jednaku subvenciju kao i oni poljoprivrednici koji obrađuju zemljište osme klase i dobijaju daleko manji prinos.