Trska, biljka koja je vekovima oblikovala živote ljudi na području Vojvodine, polako nestaje. Nekada ključna za mnoge zanate, danas se sve ređe koristi, a tradicija njene obrade opada.
Fero Straka, jedan od poslednjih zanatlija koji se bavi radom sa trskom, sećajući se prošlih vremena, za Euronews Srbija objašnjava kako je trska bila neizostavan materijal za mnoge zanate. Nekada je bila temelj gradnje i izrade nameštaja, a danas se koristi sve ređe.
„Trske po Vojvodini ima jako puno, nekoliko stotina hiljada hektara po jezerima. Samo Belo Blato ima sigurno jedno 500 hektara“, kaže Straka za Euronews Srbija. Kada je tek počeo da radi sa trskom, radio je ručno – srpom – a u to vreme, svi ljudi iz njegovog kraja koji su se bavili poljoprivredom, tokom zime sekli su taj dragoceni materijal.
„Tada kad sam počeo da radim, sekli smo i do 200.000 snopova, a ona se uglavnom izvozila tada za Nemačku“, objašnjava sagovornik. Trska je u to vreme bila jedan od glavnih građevinskih materijala i donosila je milionske prihode. Straka je tada uspeo da nagovori direktora proizvodnje da ne izvoze sirov materijal, nego da ga prethodno prerade.
„Jedan snop trske tada je koštao od 1,7 do dve marke u izvozu, a kad smo ga preradili, mi smo dobili za taj snop deset maraka. Tako da, umesto, recimo, 100.000 evra, uzimali smo preko milion evra. To je bilo tih 1960. godina“, objašnjava ovaj stručnjak za trsku.
Miroslav Markuš, predsednik mesne zajednice, ističe da je trska u prošlosti bila ključna za izvoz, naročito za Austriju i Nemačku. Međutim, danas su smanjenje broja zanatlija, interesovanje za trsku opada, a sama biljka postepeno nestaje.
„Svedoci smo odliva stanovništva. Nema više radne snage, cene kao cene, više nisu povoljne da se izvozi, ostalo je samo nekoliko privatnika koji se još uvek bave i pokušavaju da opstanu.„
Iako trska više nije u centru pažnje kao nekada, danas među poslednjim majstorima ona simbolizuje deo identiteta ovog kraja, podsećajući na vreme kada je bila nezamenljiv resurs.
B. K.
