Srbija oko 70% potreba za belim lukom pokriva iz uvoza, iako domaća proizvodnja ima potencijal da bude veoma isplativa, čak jedna od isplativijih u povrtarstvu.
Slobodan Vlajić iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu kaže za RTS da su za veće učešće u tržištu, ali i za veću zaradu ključni kvalitetan sadni materijal, udruživanje proizvođača i unapred obezbeđen plasman.
Proizvodnja belog luka u Srbiji može da donese ozbiljan profit, ali je za veću isplativost neophodno povećati površine i prinose, kao i obezbediti zajednički nastup proizvođača na tržištu, objašnjava Slobodan Vlajić iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.
„Pravi prinos koji se ostvaruje na proizvodnim površinama je negde između sedam, osam, devet, pa čak i deset tona po hektaru kod dobrih poljoprivrednih proizvođača“, ističe Vlajić.
Kao jedan od najvećih problema izdvaja nedostatak radne snage, zbog čega su površine pod belim lukom poslednjih godina smanjene na između 1.200 i 1.300 hektara, dok sadni materijal čini oko 51 % ukupnih troškova proizvodnje.
Govoreći o isplativosti proizvodnje belog luka, Vlajić ističe da zarada zavisi od prinosa, tržišne cene i troškova proizvodnje, zbog čega nije moguće unapred odrediti koliku dobit proizvođač može da ostvari po hektaru.
Domaći beli luk, prema njegovim rečima, prednost u odnosu na uvozni iz Kine i Španije ima pre svega u kvalitetu i poreklu.
Prema njegovim rečima, farmaceutska industrija takođe je zainteresovana za beli luk, koji se koristi u proizvodnji kozmetičkih preparata i suplemenata, ali je za saradnju sa većim kupcima neophodno obezbediti dovoljne količine i kontinuitet isporuke.
Ističe da su za vađenje, sortiranje i sušenje belog luka i dalje potrebni dodatni radnici, ali da porodična gazdinstva i upotreba mehanizacije mogu da smanje troškove.
K. R.
