Po principu s kolena na koleno, ratarenje je stiglo i do Siniše Pavlovića iz Adaševaca, kraj Šida, koji poslednjih 20 godina seje pšenicu, kukuruz, suncokret, soju…
I premda su vremenski uslovi sve lošiji, a kvalitet zemlje je svakako već osrednji, odustajanja nema.
„I jesam se i nisam pokajao, ali unazad četiri godine jeste teško zbog suše, neizvesno je, raditi se mora, svake godine nam je kao da krećemo u prvi razred, niko ne zna šta će biti. Isto tako i ne planiramo neku veliku budućnost“. rekeo je za Dnevnik Pavlović, koji ratari na oko sto hektara, što svoje zemlje, što one koje uzima u zakup.
Ljubav prema poljoprivredi i dalje nadjačava svaku manu koju ovaj poziv nosi sa sobom, pa tako i da nema redovne plate, kao ni godišnjeg odmora kad se poželi.
„S druge strane, donekle možeš da svoje vreme prilagodiš poslu, sam si svoj gazda, organizuješ se kad i kako hoćeš“, tvrdi Siniša.
Jedan od razloga koji su doprineli da se opredeli za ostanak na zemlji i u rodnim Adaševcima jeste i činjenica da u svom selu ima sve što mu je potrebno.
„Prednosti života na selu su te što si svoj na svome, imaš mir, nema gužve. Naročito mi koji imamo decu, ovde imamo sve što i za njih treba. Takođe, složni smo i učestvujemo u svim akcijama koje se organizuju“ – navodi Pavlović, dodajući da u poljoprivredu ne treba ulaziti ako se od starta nema veća količina zemlje.
K. R.
