U jesenjoj setvi pšenice sertifikovanog semena je bilo za svega 350.000 hektara, što je daleko manje nego što nam treba jer žita sejemo na najmanje 600.000 hektara.
Nedovoljno deklarisanog semena na tržištu ponavlja se svake godine i predstavlja uobičajenu sliku u proizvodnji domaće pšenice. Dobar deo naše pšenice zato završi kao stočna hrana i, uz nerazvrstavanje pšenice po kvalitetu, predstavlja slabost u proizvodnju hlebnog zrna.
Svake godine između 300.000 i 400.000 tona pšenice, ili oko 10 odsto ukupne godišnje proizvodnje, završi kao stočna hrana, pošto korišćenje nedeklarisanog semena, uz klimatske promene, umanjuje kvalitet i prinos.
Stručnjak za pšenicu prof. dr Miroslav Malešević ističe za Dnevnik da je Srbija bila prepoznavana na međunarodnom tržištu po visokom kvalitetu pšenice.
„Nažalost, izostanak podsticaja za gajenje kvalitetnijih sorti i nedostatak kontrole kvaliteta zrna pri otkupu i skladištenju je dovelo do potiskivanja sorti boljeg kvaliteta. Zbog pada tehnološkog kvaliteta zrna, usled velike zastupljenosti sorti niskog genetskog potencijala za kvalitet, kao i zbog preterane upotrebe nedeklarisanog semena, kvalitet merkantilne pšenice je znatno opao“, rekao je Malešević.
Direktor „Žitounije“ Zdravko Šajatović napominje da u izvoz ide sva naša pšenica, i ona sa 12 i 13 % proteina, ali da se traži i žito sa 11,5 i 10 % proteina, koje ide u prehrambenu indstriju za proizvodnju keksa.
„Dobar deo pšenice se prodaje i kao stočna hrana, između 300.000 i 400.000 tona. Kod nas se još pšenica ne razvrstava po kvalitetu, jer nemaju svi otkupljivači uslov za to – prijemni koš, silosku ćeliju za predviđeni nivo kvaliteta i opremu za brzo merenje kvaliteta. Zemljoradničke zadruge nemaju uslova da žito razvrstavaju po kvalitetu, a većina zemljoradnika žito posle žetve nosi u zadruge na čuvanje“, navodi Šajatović dodajući da se pšenica po kvalitetu razvrstava samo u velikim silosima.
K. R.
