Srpsko mlekarstvo i stočarstvo su u krizi, ali proizvođači sira, pogotovo oni mali, ne daju se, i pojedinci već beleže svetski značajne rezultate. Potrošači u Srbiji radije će, ako im novčanik to omogućuje, da kupe polutvrdi sir na kome je naznačeno da je iz Francuske, Italije ili Švajcarske nego domaći u istom cenovnom rangu.
„A neretko tako prave veliku grešku, jer Srbija ima premijum sireve koji kvalitetom ne zaostaju za onima visokog ranga u pomenutim zemljama,“ rekao je za 24sedam Srba Jovanović, vrhunski poznavalac sira i osnivač i organizator Balkan Cheese festivala.
Da domaći sir može da bude i vrhunski, Jovanović navodi „slučaj“ penzionisanog profesora Više poljoprivredne škole u Šapcu Momčila Budimirovića, koji u Glušcima kod Šapca pravi koziji sir po koji svake dve nedelje nepoznati kupac iz Jordana šalje čoveka da ga u u ručnom frižideru avionom dostavi u tu zemlju Bliskog istoka.
Sirarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, ali polutvrde sireve pravimo tek poslednjih nekoliko decenija.
„Sada imamo sve više premijum sireva, koji dozrevaju duže i naplate se više, ali od zrelog tržišta smo daleko. Opada broj krava i koza, a mladi ljudi su sve manje motivisani da rade taj težak posao gde ne postoji godišnji odmor ili bolovanje. To je već dovoljno teško i bez toga što sledi kao velika konkurencija sireva iz inostranstva koji dolaze na tržište snažno subvencionisani kod kuće i tako su u startu u povoljnijem položaju što se tiče formiranja cene“, zaključio je Jovanović.
B. K.
