„Vrednost stvorenu u poljoprivredi ne prisvajaju oni koji je stvaraju“
Zrenjaninski socijalni forum (ZSF) organizovao je u petak, 3. avgusta razgovor sa domaćim zemljoradnicima na temu „Izdavanje u zakup poljoprivrednog zemljišta koje je u vlasništvu države“.
Kako se navodi u saopštenju ZSF-a, poslednjih decenija došlo je do rapidne koncentracije vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem u Vojvodini, nastale su prave latifundije, više krupnih vlasnika raspolaže desetinama hiljada hektara obradive zemlje, kao u vreme Austrougarske monarhije, dok je ekonomska održivost malog poseda onemogućena. Politika pridruživanja Evropskoj uniji podrazumeva i otvaranje našeg tržišta za poljoprivredne proizvode iz država članica EU, gde farmeri dobijaju velike subvencije, pa tako naši proizvođači postaju nekonkurentni, navode u ZSF-u i podsećaju da je nedavno Skupština Grada Zrenjanina dala u tridesetogodišnji zakup skoro dve i po hiljade hektara obradive zemlje u državnom vlasništvu nemačkoj kompaniji Tenis, i na taj način potisnula iz agrobiznisa domaće ratare, kao i da Tenis još uvek nije stigao u Srbiju.
Slavko Vukov, poljoprivrednik iz Zrenjanina, izjavio je na tribini da je poljoprivredna proizvodnja u Srbiji hijerahijski organizovana i da u njoj krupni igrači, monopolisti, određuju cene. „Ove godine jedan otkupljivač suncokreta ponudio je pristojnu cenu, ali je posle ubeđivanja od strane monopolista morao da je koriguje, naravno, na štetu proizvođača“, naveo je Vukov. Srbija, po njegovom mišljenju, mora da prihvati evropsku praksu, tj. da uvede zemljišni maksimum. „Ukrupnjavanje poseda znači da će par ljudi u potpunosti kontrolisati tržište hrane. Davanje velikih površina državne zemlje u zakup firmama koje se nikad nisu bavile poljoprivredom onemogućava seljačka gazdinstva da dopune svoje posede“, rekao je Vukov i dodao da su banatski ratari bezuspešno pokušavali da utiču na sadržaj Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Vukov je istakao i da su poljoprivrednici pod udarom monopola koji ih uništavaju, nema slobodnog tržišta, niko se ne pojavljuje sa višom cenom, sve je dirigovano… „Naši ratari nemaju dovoljno zemljišta, u međuseljačkom zakupu zemljište je skupo. Danas je imperativ da se rade velike površine, zato je potreban zakup državnog zemljišta“, smatra Slavko Vukov.
Vukov i drugi učesnici u raspravi isticali su da naši poljoprivrednici plaćaju najskuplje gorivo, te da farmeri u Evropi ne plaćaju akcize na gorivo, dok naši poljoprivrednici plaćaju akcize u visini 80% agrarnog budžeta: „Nismo podržani od strane društva i države, sputavaju nas, zanemaraju i pljačkaju“. On je naveo i da nije protiv Tenisa: „Jedan klaničar je dobrodošao, neka je i sa strane, domaći klaničari su suviše oholi, ne žele da dele profit sa našim stočarima. Međutim, Tenis u Nemačkoj ne obrađuje zemljište, zašto bi to bio slučaj kod nas“.
Dragan Kleut iz Stajićeva rekao je da je oko 900 hektara državne zemlje u pet sela u okolini Zrenjanina dodeljeno jednoj privatnoj domaćoj firmi koja se nikad nije bavila zemljoradnjom i da je na taj način ugrožen opstanak lokalnih poljoprivrednika. Kleut tvrdi i da je cena pšenice danas niža nego pre deset godina. „Tada je cena bila 20 dinara, a cena nafte je bila 75 dinara, danas je cena nafta 163 dinara za litar, a pšenice 16 dinara za kilogram“, naveo je Kleut.
Poljoprivrednici su izuzetno nezadovoljni visinom subvencija koje dobijaju od države. Kleut je naveo da u Bosni i Hercegovini subvencija iznosi 200 evra po hektaru, a kod nas 4000 din, ali dodeljuje se samo na površine do 20 ha. „Da bi se posejao jedan hektar pšenice troškovi iznose oko 110.000 dinara. Nekada je subvencija iznosila 12.000 i čak 14.000 dinara po hektaru i to na 100 hektara“, podsetio je Kleut. On smatra i da postoji monopol na strani otkupljivača. „Produktna berza u Novom Sadu je fiktivna, jedan čovek ima po dvadeset firmi koje trguju između sebe i tako formiraju cenu. Poljoprivredni magnati mogu da diriguju cene zato što imaju velike količine svojih proizvoda zahvaljujući tome što imaju velike površine. Mi nemamo berzu, nego monopole“, rekao je Kleut i dodao da, ako hoćemo da uđemo u EU, moramo da poštujemo i njihove poljoprivredne standarde. Kleut je podsetio i da je prošle godine bila nezapamćena suša, a da poljoprivrednici nisu dobili nikakvu pomoć od države, lokalna samouprava je povećala poreze, a ispostavljeni su i računi za odvodnjavanje. On smatra da u Ministarstvu poljoprivrede sede ljudi koji razmišljaju kako da unište srpskog seljaka.
Borislav Čizmaš, ratar iz Botoša, rekao je da u njihovom ataru ima 1350 hektara državnog zemljišta, ali da je samo 150 bilo na licitaciji, a zakup je iznosio 85.000 dinara po hektaru. „Sa tako skupim zakupom, nema zarade, moguć je samo gubitak. Tenisov zakup je 221 evro, razlika u visini koju plaća Tenis i onog koji su platili botoški ratari je 400 evra“, naveo je Čizmaš. „Uzeće nam zemlju, a mi mu nećemo prodavati hranu. Mi nećemo moći da gajimo svinje kako bi skuplje prodali kukuruz“, rekao je botoški ratar.
Zahvaljujući prečem pravu na zakup zemljišta koji imaju stočari, u Botoš dolaze firme sa strane i dobijaju državnu zemlju. Ali, tvrdi Čizmaš, one i ne obrađuju zemljište, nego ga daju u podzakup, što je kažnjivo, ali niko od nadležnih ne reaguje. Čizmaš je ukazao i na sporu reakciju Robnih rezervi koje su ove godine kasnile sa otkupom pšenice, i počele da je otkupljuju tek kada je formirana cena od 16 dinara: „Nikad duža žetva, nikad sporiji otkup“.
Zrenjaninski socijalni forum ocenio je da je razgovor sa zrenjaninskim ratarima potvrdio da u domaćem agraru dominiraju monopoli koji, uz podršku države, žestoko eksploatišu male proizvođače i da nema slobodnog formiranja cena. „Vrednost stvorenu u poljoprivredi ne prisvajaju oni koji je stvaraju, nego politički moćni poljoprivredni magnati. Liberalizacijom spoljne trgovine i zbog privilegovanog položaja agrarnih monopola gubimo suverenitet u proizvodnji hrane. Naša obradiva zemlja uskoro neće služiti za prehranjivanje domaćeg stanovništva, nego za proizvodnju profita stranih i domaćih tajkuna… Mali posednici su već izbačeni iz posla, i prinuđeni su da magnatima prodaju zemlju, a preostali ratari bore se u nepovoljnim uslovima za opstanak, bez velike nade da će dugo izdržati“, zaključio je ZSF.
