Ako se uistinu želi pomoći mladima opredeljenim za poljoprivredu, mora im se omogućiti besplatno korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta i obezbediti finansijska podrška za realizaciju profitabilnih projekata
Srpsko selo danas više nego ikad bije bitku za goli opstanak. U većini ruralnih sredina preovlađuju staračka domaćinstva, dok se mladi, iz raznoraznih razloga, sve više sele u gradove. Svesni te činjenice, kreatori naše agrarne politike, kako na nivou republike, tako i u pokrajini Vojvodini, u želji da zadrže mlade u selima, pokrenuli su poslednjih godina niz mera i podsticaja za o(p)stanak poljoprivrednika do 40 godina starosti. Jedna od njih koja dolazi sa državnog nivoa, od ministra bez portfelja zaduženog za regionalni razvoj Milana Krkobabića, jeste najava formiranja Nacionalnog tima za spas sela Srbije.
Koliko će ovaj tim kao i mere koje budu donete biti dovoljno privlačne da se mladi opredele za rad u poljoprivredi i život na selu? Bilo je, prisetimo se, sličnih pokušaja i 2004. godine kada je državni fond za mlade poljoprivrednike u ruralnim područjima iznosio 900 miliona dinara, ali krajnji efekat nije dao očekivane rezultate. Možda i zbog toga što su pare namenjene mladima uglavnom, raznoraznim kanalima, završile u privatnim džepovima. Krucijalni i gorući problemi sela i mladih su ostali, šire gledajući, i dalje nerešeni. Tu, u prvom redu, mislimo na izgradnju kompletne komunalne infrastrukture, kanalizacije, ali i puteva, podizanja domova zdravlja, vrtića, sportskih terena….
Mladima na selu pomoć za neku malo skuplju mašinu, plastenik, podizanje mini farme, voćnjak, skladište… uvek je dobrodošla, ali nije dovoljna da se trajno opredele za rad u poljoprivredi. Oni danas sebe, čast izuzecima, vide samo kao delatnike u agraru gde, kako reče jedan mladi Turinac, „dva i dva ne znače uvek četiri“. Zato, da bi trajno ostali na selu, za sebe i članove svoje porodice, uz biznis kojim se bave, traže sigurnost plasmana onoga što proizvode i viši kvalitet života, približno jednak kao u gradu.
Za opstanak i budućnost sela mladi poljoprivrednici su veoma bitni. Uz stočarstvo koje država sve više subvencioniše, neophodno je i razvijanje kompletnog agrarnog preduzetništva. Ono je na selu veliki neiskorišćeni potencijal, pogotovo u delatnostima koje veliki sistemi i poljoprivredna preduzeća objektivno ne mogu da pokriju. To su, u prvom redu, organska proizvodnja hrane, pčelarstvo, proizvodnja aromatičnih začina i lekovitog bilja, prerada mesa, povrća i voća na tradicionalan način, negovanje starih zanata, etno i ruralni turizam… U svakoj seoskoj sredini ima mogućnosti za razvojne projekte koji su deo poljoprivrede ili se naslanjaju na nju. Na državi i lokalnim samoupravama je, naravno, da svaku dobru ideju i projekat koji mladi poljoprivrednici pokreću prepoznaju, ohrabre i, naravno, finansijski podrže.
Rešenja se, takođe, moraju tražiti i u donošenju odgovarajućih zakona i stimulanasa. Izgradnja savremenih „pametnih“ sela po evropskom modelu, kao što su uradili Slovenci, Austrijanci, Italijani, samo su jedna od opcija… Mladima opredeljenim za poljoprivredu država, preko namenskih fondova, treba da omogući besplatno korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta, oslobodi ih plaćanja poreza… Bavljenje agrobiznisom se takođe mora novčano i u svakom drugom pogledu stimulisati, bez razlike da li pomoć dolazi sa republičkog ili pokrajinskog nivoa ili iz namenskih fondova. Udruživanje i formiranje novih zadruga nije ništa manje bitno jer je to najbrži put ka jačanju konkurentnosti na tržištu. Budući Nacionalni tim za spas sela Srbije mora da smogne snage i učini sve što je u njegovoj moći da doprinese da se sačuva ono što se na selu može (o)čuvati. Najvažnije je zadržati mlade ljude, jer sve ostalo se može kupiti, nadomestiti i stvoriti… Ako se izgube ljudi, i srpsko selo je izgubljeno!
