Izvoz svinjskog mesa u Kinu realno (ne)ostvarljiv?

Foto: Pixabay

Količinski pad proizvodnje svinja u poslednje dve decenije beleži strmoglavi pad, lane se sveo na 2,7 miliona i u odnosu na 2017. godinu manji je čak za 4,1 odsto

Do kraja godine, ako uspemo da postignemo međusobni sporazum o fitosanitarnoj zaštiti, otvara nam se tržište Kine za svinjsko meso i mlečne proizvode. Memorandum o saradnji o izvozu i uvozu potpisali su nedavno u Beogradu ministar poljoprivrede Branislav Nedimović i zamenik direktora Generalne uprave carina Kine Žang Jiven. Opšta ocena jeste da je to prilika od strateškog značaja za našu poljoprivredu, ali imajući u vidu stanje u domaćem svinjarstvu, kakvo je poslednjih decenija, put naših tovljenika do Kine više je neizvestan nego realno ostvarljiv!

Činjenice Privredne komore Srbije kao i Republičkog zavoda za statistiku govore same za sebe: Količinski pad proizvodnje svinja u poslednje dve decenije beleži strmoglavi pad, a njihov broj lane se sveo na 2,7 miliona. U odnosu na 2017. godinu, manji je čak za 4,1 odsto! Za analitičare u sektoru stočarstva, ovaj pad u proizvodnji tovljenika manje-više je očekivan, a više je, reklo bi se, iznenađenje za nadležne državne organe nego za same neposredne proizvođače. Pogotovo što je stočarstvo poslednjih godina prvo na listi prioriteta u davanju subvencija, dobijanju državne zemlje u zakup, ulaganja u potrebnu infrastrukturu…

Višestruki su razlozi i uzroci sve slabijeg uzgoja svinja kod nas. Dobrim, ako ne i najvećim delom, uz haotično domaće tržište, to je odraz prekomernog uvoza svinjskog mesa i prerađevina koji, po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, sve i da hoćemo, ne možemo da zaustavimo. Uz svesrednu „pomoć“ uvoznog lobija, to je dovelo do toga da smo lane za uvoz zamrznutog svinjskog mesa i prerađevina potrošili 71 milion dolara. Računica Udruženja stočara „Srem-Mačva“ je da je time u domaćim klanicama realno umanjen otkup domaćih tovljenika za bezmalo pola miliona grla. Nekontrolisani uvoz svinjetine uticao je, naravno, i na nižu otkupnu cenu, a u svemu tome najveću korist izvukle su pojedine klanice jer su, sa otkupom, istovremeno uvozile i smrznute polutke i time ostvarile dvostruku dobit.

Nezadovoljstvo tovljača svinja, zbog svega što se događa na tržištu, potpuno je razumljivo, kao i njihovo odustajanje od proizvodnje. Klaničari, kao najveći otkupljivači, isključivo gledaju svoju računicu, a prema proizvođačima se ponašaju u stilu „uzmi ili ostavi“. Naši tovljenici su, tvrde proizvođači, sigurno kvalitetniji od uvoznih i upravo iz tih razloga nešto skuplji, ali ne toliko da bi ozbiljnije ugrozili džep potrošača. Na drugoj strani, meso koje dolazi u Srbiju sumnjivog je porekla i kvaliteta, a često bez potrebnih veterinarskih analiza nadležnih državnih službi. Uz sve to, ti isti organi, što je svojevrsni paradoks, ne omogućavaju proizvođačima, a pogotovo javnosti, uvid u imena uvoznika i nazive klanica koje prerađuju uvezeno meso.

Sve što se dešava sa uvozom zamrznutog svinjskog mesa kao i živih prasadi, jasno ukazuje da je tovljače svinja liberalizacija tržišta sa Evropskom unijom praktično najviše pogodila. Država je, setimo se, pre nekoliko godina uvođenjem prelevmana od 15 dinara na svaki kilogram uvezenog mesa, kao i zadržavanjem subvencija za stočare, pokušala da koliko-toliko pomogne farmerima. Ali, postignut je samo kratkotrajan efekat, a brojna otvorena pitanja su i dalje ostala nerešena uprkos tome što je lane, za podsticanje proizvodnje u svinjarstvu, za subvencije iz budžeta izdvojeno dve milijarde dinara!

Šta, u datoj situaciji, učiniti da tov svinja oživi i vrati se na 35 odsto udela u ukupnoj stočarskoj proizvodnji? Postoji li neko održivo rešenje koje bi doprinelo da proizvodnja svinja vaskrsne i tovljači dobiju neophodnu sigurnost i garanciju tova na kraći i duži rok? Po mišljenju stručnjaka, izlaz za najbrži opravak svinjarstva leži prvenstveno u velikim sistemima. Između ostalih i sremskomitrovačkog „Mitrosa“ koji je, uz državnu podršku, postao vlasništvo austrijskog koncerna Gerlinger, s projektovanom proizvodnjom od 800.000 tovljenika godišnje. Pretpostavka za to je uspostavljanje čvrste veze „Mitrosa“ kao i svih ostalih velikih klaničara, sa individualnim sektorom. Model saradnje mogao bi biti organizovani uslužni tov u kojem bi se partneri, u kriznim situacijama, međusobno podupirali i pomagali. To bi vremenom ojačalo partnerske odnose ne samo na domaćem, već i na stranom tržištu i stvorilo realne pretpostavke za najavljeni izvoz u Kinu. Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, nastavkom stimulisanja stočarske proizvodnje, takav proces svakako treba da podrže i daju nove impulse saradnje na duži rok.

Komentari