Dešava se da udruženja poljoprivrednika postanu alatka za bogaćenje pojedinaca. Često se organizacije poljoprivrednika vežu uz političke opcije
Jedno je sigurno – poljoprivrednici, bez udruživanja, gotovo da i ne mogu da pomere stvari sa mrtve tačke i da dođu do boljih uslova za rad i plasman proizvoda. Sa druge strane, međutim, kako za „AgroFin“ ukazuju lideri udruženja poljoprivrednika, i samo udruživanje, ma koliko pozitivne efekte nudilo, ako se ne postavi na prave, zdrave, i poštene osnove, može da postane svoja sušta suprotnost – alatka za bogaćenje beskrupuloznih pojedinaca, ili način da se „ispod žita“ pruža podrška nekoj političkoj opciji.
U Srbiji je, kako ukazuje Miroslav Kiš, ratar iz Subotice i lider Asocijacije poljoprivrednika, organizacije osmišljene da na najširem osnovu okuplja poljoprivrednike „svih vrsta“, od ratara i stočara do voćara i povrtara, pitanje udruživanja poljoprivrednika izuzetno osetljivo.
– Nažalost, umesto da udruživanje poljoprivrednika vodi ka našem jačanju i doprinosi tome da se naš, zajednički glas daleko bolje čuje, mi imamo situaciju da nas gotovo svako novoosnovano udruženje poljoprivrednika dodatno razjedinjuje – jasan je Kiš. – Često se, nažalost, dešava, da se baš u teškim momentima, kada je jedinstvo najvažnije, i kada nastupamo pred državnim organima, pojavi udruženje sličnih ideja i stavova, čiji lideri, naravno, imaju malo drugačije poglede, i samim tim, smatraju da nastup treba da bude drugačiji. Imamo, na primer, malinare, kojima su državni organi tražili da naprave „krovnu organizaciju“ koja bi objedinila sve njih, a u isto vreme, formiraju se nove organizacije. To, nažalost, obesmišljava ideju organizovanja poljoprivrednika, i dovodi do toga da se umesto struke i nauke, sluša politika….
I Sanja Bugarski, lider Centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine, vlasnik farme muznih krava, takođe smatra da bez udruživanja poljoprivrednika ništa ne bi bilo postignuto, pošto se glas pojedinca gotovo i ne čuje.
– Davno je rečeno kako tuđa ruka svrab ne češe – podseća Bugarski. – Ako se ne angažujemo, probleme nam niko neće rešiti, tim pre što se teško rešavaju i sada, kada smo donekle solidno organizovani, a organizaciju smo stvorili bukvalno iz ničega, bez ičije pomoći i podrške. Nažalost, često se dešava da državni organi zloupotrebe udruženja, da političke stranke imaju „svoja“ udruženja poljoprivrednika, i to nas dovodi u jako lošu situaciju.
Bugarski ukazuje na to kako bi rešenje ovog problema lako moglo da bude nađeno, ako bi se primenila iskustva iz zemalja sa razvijenom poljoprivredom.
– U Holandiji, na primer, imamo situaciju da je država sama organizovala poljoprivrednike, i pomagala rad udruženja, logistički i finansijski – navodi Bugarski. – Samim tim, njihovi farmeri, udruženi, sada imaju svoje mlekare, banku, pa čak i hotel u kojem borave njihovi radnici, kada porodica vlasnika farme ode na godišnji odmor… U isto vreme, mi, na primer, u Srbiji, imamo nekoliko desetina udruženja uzgajivača konja, koja se redovno pojavljuju na svim konkursima, a dobro je poznato koliko konja Srbija ima. Bilo bi dragoceno da dobijemo po jedno strukovno udruženje za svaku granu poljoprivrede, i tada bi i država imala pravog partnera u pregovorima… Nažalost, to će se teško dogoditi.
I Miroljub Janković, iz Udruženja „Futoški kupus“ koje je osnovano kako bi se zaštitilo i sačuvalo ovo naše autohtono povrće, i koje je prvo uspelo da zaštiti svoj proizvod kao robnu marku, navodi da udruživanje ima prednosti ali i mane.
– Udruživanje kao oblik organizovanja neke delatnosti može da bude korisno u svakom smislu ukoliko se zasniva na zdravim i moralnim osnovama, ali, u našoj stvarnosti to nije baš tako – jasan je Janković. – Ima primera udruživanja gde usko lični interesi, metodama manipulacije, ubede određeni broj ljudi da se udruže i takva udruženja posle određenog vremena nestaju ili postoje samo na papiru. Imate i moćne monopoliste koji raznim mehanizmima pritiska i prisile ubede određene ljude da se udružuju. Postoje i neki interesi koji različitim metodama motivišu ljude da se udružuju po raznim osnovama, a posle njihove interese drže u latentnom sukobu da bi što lakše sa njima manipulisali i što efikasnije kontrolisali. Mislim da se u ovakvom sistemu i ne mogu meriti efekti udruživanja u ekonomski pozitivnom smislu, jer ovakav sistem razara sve, tako da bi se moglo govoriti o efektima koji su ekonomski gledano negativnog karaktera.
NEGATIVNA SLIKA
Janković, takođe, navodi kako je mali broj udruženja koja su uspela da se odupru negativnim pojavama i trendovima i da izgrade imidž i reputaciju kao dobre organizacije, ali samo u domenu promocije i organizacionih sposobnosti.
– Kada se na ovakva udruženja primene ekonomski parametri, i pored retkih pozitivnih iskustava, ukupna slika je negativna jer se ponovo javlja sistem u kojem funkcionišemo – jasan je Janković. – Ono što je sigurno, udruženi možemo bolje, lakše i kvalitetnije da ostvarimo ciljeve i zaštitimo interese nego kao pojedinci i neke smo dostigli i ostvarili, ali ima dosta i onih koje nismo i onih koji spadaju u domen nemoguće misije u ovom trenutku.
