Povoljnim pozajmicama i beskamatnim obrtnim kapitalom kooperative na Apeninskom poluostrvu pomažu voćarima da zasnuju proizvodnju, brinu o otkupu i plasmanu roda
Kod nas se poslednjih godina dosta govori o revitalizaciji zadrugarstva i zadružnog organizovanja poljoprivrednika. Tu i tamo, na raznim skupovima, kao osvedočeno dobar uzor iz neposredne prakse, navode se italijanske kooperative. One su na Apeninskom poluostrvu praktično temelj poljoprivrede i glavni oslonac pretežno malih poljoprivrednika, koji bez njih, jamčano, ne bi mogli opstati. U to su se uverili i poljoprivrednici opštine Bečej u regiji Emilija-Romanja, s kojima smo bili u poseti pojedinim plantažama voća.
-Kooperative za poljoprivrednike u Italiji praktično su njihova druga kuća. Pomažu im, pre svega, da povoljnim pozajmicama i beskamatnim kooperativinim obrtnim kapitalom, zasnuju proizvodnju. Istovremeno brinu i o otkupu i plasmanu onoga što proizvedu i, na kraju, redovno i uredno im plaćaju sve što se od predatog roda otkupi na tržištu. Poljoprivrednicima jedino preostaje da, uz pomoć stručnjaka koje kooperative takođe angažuju, vode brigu da rod očuvaju i imaju što bolji kvalitet, kaže inž. Srba Dimitrijević, član Poslovnog saveta dijaspore Privredne komore Srbije, koji već godinama živi i radi u mestu Forli, kod Bolonje, u regiji Emilija-Romanja i neposredno je angažovan u pomoći poljoprivrednicima udruženim u Kooperativu Apofruit.
Ova kooperativa, sa poslovnim centrom u Čezeni, postoji već pola veka i jedna je od pet najvećih u Italiji. Njeni kooperanti orijentisani su isključivo na proizvodnju italijanskog voća i povrća, najviše jabuka, ali nisu locirani samo u regiji Emilija-Romanja već širom Apeninskog poluostrva.
-To je u neku ruku i prednost ove kooperative. Na jednom mestu se kontinuirano prati i obavlja razmena iskustava proizvođača iz svih regija sa ciljem specijalizacije proizvodnje i zauzimanja bolje pozicije na tržištu u odnosu na konkurenciju, kaže Dimitrijević uz napomenu da se dobra strana specijalizovane proizvodnje najbolje pokazuje kroz kvalitet i raznovrsnost ponuđenih proizvoda svih kooperanata Apofruita koji su zastupljeni u domaćim, ali i velikim svetskim trgovinskim lancima.
U ovoj kooperativi dosta se polaže na autentičnost, specifičnost i ukus voća italijanskog podneblja. Sa kooperantima se tokom cele godine održavaju grupni i pojedinačni edukativni sastanci sa ciljem unapređenja proizvodnje i kvaliteta.
-Veliki napori ulažu se u uvođenje novih sorti voća, u konsultacijama sa vodećim istraživačkim institutima i biljnim genetičarima. Sve to se, uz stalan stručni nadzor, prenosi na proizvođače, što je i krajnji cilj. Takođe, velika pažnja poklanja se sve izraženijem tehnološkom napretku i modernizaciji proizvodnje, kao i sertifikaciji. Uz sve to, poštuju se svi standardi kvaliteta, kao što su Global Gap, BRC i IFS, veli Dimitrijević i dodaje da se u kooperativi dosta radi i na marketingu, raznim uslugama i unapređenju veleprodajnih i maloprodajnih kanala za prodaju.
Svi zainteresovani poljoprivrednici, prvenstveno proizvođači voća i povrća, mogu da se pridruže kooperativi. Minimalna suma za ulazak u partnerstvo je sto evra, članstvo traje najmanje godinu dana, uz iskazanu posvećenost principima upravljanja i rada kooperative. Upravlja se korporativno, a upravljačka tela ravnopravno čine kooperanti-proizvođači i odbor direktora. Predsedavajućeg Odbora direktora neposredno biraju svi članovi Kooperative, a reizbor je svake treće godine. Brojne aktivnosti zadruge, vezane za proizvođače, prodaju i marketing proizvoda, kao i kompletno funkcionisanje kooperative regulisane su internim propisima gde se poštuje princip jednakosti i recipročnih prava svih članova.
Koliko su kooperative uistinu od pomoći poljoprivrednicima u Italiji? Za vreme boravka u regiji Emilija-Romanja, posetili smo plantažu jabuka proizvođača Davida Markonija u Forliju koja se prostire na desetak hektara. David živi u obližnjem mestu San Pietron Vinkoli, a voćnjak u Forliju je podigao još pre dvadeset godina.
-Kada sam krenuo sa voćarstvom, stručnjaci Kooperative Apofruit pomogli su mi u izboru sadnica, a konsultovao sam se i sa organizacijom sindikata voćara koja u svemu štiti naše interese. Uglavnom podižemo zasade sorti jabuka koje tržište traži, vodeći računa o principima dobre poljoprivredne prakse od kojih kao proizvođači ne odstupamo, zbog ujednačenog kvaliteta i očuvanja zemljišta za buduće generacije, kaže Markoni i dodaje da se zaštiti životne sredine poklanja velika pažnja.
Ovaj vredni proizvođač kaže da su, osim kvalitetnih sadnica, savremene plantaže jabuka u Italiji nezamislive bez betonskih stubova, protivgardnih mreža i, naravno, sistema za navodnjavanje „kap po kap“. O vlažnosti zemljišta vodi se posebno briga.
-Svi veći voćari kod nas imaju uređaje, takozvane sonde, za određivanje vlage u zemljištu. Na osnovu njihovih pokazatelja u voćnjak ili određene njegove delove pušta se odgovarajuća količina vode iz sistema, kaže David uz napomenu da nije dobro kad u voćnjaku nema vlage, a isto tako kad je ima previše.
Zaštita od bolesti jabuka je konstantna i, ako se želi dobiti kvalitetan plod, mora da se vodi računa o vremenskim prilikama i da se adekvatno reaguje u voćnjaku na njih.
-U zavisnosti od broja kišnih dana i količine vlažnosti, jabuke, od prvog pupoljka pa sve do branja, u proseku prskamo 35 puta, kaže Markoni dodajući da to, zahvaljujući dobrim sredstvima zaštite, ni malo ne umanjuje njihov kvalitet.
David je veoma zadovoljan saradnjom sa kooperativom. Uz njihovu pomoć kupuje sadnice, mineralno đubrivo, sva zaštitna sredstva… Zaposleni u kooperativi vode kompletno i prodaju roda sa plantaža. Isplata je, kaže, četiri puta godišnje uz, po potrebi, brojna avansna davanja. Kod banaka se takođe obezbeđuju povoljni uslovi za podizanje kredita sa pristupačnim kamatama, a dobija se i 50 odsto popusta za osiguranje voćnjaka, mehanizaciju koju koristi…
-Kooperativa praktično vodi kompletno brigu o svemu što proizvedemo, ne samo o jabukama. Ako se nešto od konzumnog voća ne proda trgovinskim lancima zbog neodgovarajućeg kvaliteta, ono ide u industrijsku preradu, tako da se praktično sve iskoristi, kaže Markoni.
Da li i na koji način dolaze do potrebnog broja berača i koliko ih plaćaju?
-Radna snaga se, uz pomoć kooperative, angažuje preko agencija koje moraju da dobiju dozvolu od nadležnih vlasti u regiji. Ima i domaćih, ali najveći broj berača dolazi iz Rumunije, Albanije, Srbije… U punoj sezoni berači mogu da zarade oko 1.500 evra mesečno, imaju obezbeđen smeštaj, ali ne i ishranu. Kao poslodavci smo dužni da ih prijavimo i platimo sve doprinose i osiguranje, kaže David koji za naše sezonce koji svake godine rade na njegovim plantažama jabuka i kivija ima samo reči hvale.
ULAGANJE U HEKTAR JABUKA 20.000 EVRA
Poljoprivrednik u regiji Emilija-Romanja da bi podigao jedan hektar pod jabukama mora da, po računici koju nam je prezentovao Markoni, uloži najmanje 20.000 evra.
-Na hektaru može da stane 2.400 sadnica, a jedna kvalitetna košta najmanje evro i po. Sadi se tako da između sadnica razmak iznosi minimalno jedan metar, a rastojanje između betonskih stubova, zbog nesmetanog prolaska mehanizacije, najmanje četiri metra. Za instaliranje sistema za navodnjavanje po hektaru u proseku treba uložiti od 2.000 do 4.000 evra, a za protivgradne mreže od 8.000 do 10.000 evra, kaže Markoni.
POMOĆ IZ EVROPSKIH FONDOVA
Voćari, kao i drugi poljoprivrednici u Italiji, a pogotovo u regiji Emilija-Romanja, dobijaju izdašnu pomoć od fondova Evropske unije namenjenih poljoprivredi.
-Ovde u Forliju, sve do kraja 2020. godine, voćari mogu da računaju na subvencije iz EU koje se odnose na ruralni razvoj. To se posebno odnosi na realizaciju projekta razvoja organskog voća i poboljšanje profitabilnosti proizvodnje jabuka i kivija kao i ulaganja u nove sorte, kaže Markoni.
